Nezaposleni ponedeljak

Danas je utorak. Jučerašnji dan mi ne predstavlja nikakav kataklizmični povratak na robiju u korporativni boks, već samo dan kojim započinje još jedna nedelja. Nedelja čiji kraj ponovo neće biti proslavljen esemesom od banke da je sleteo neki dinar.

Za jednog nezaposlenog dangubitnika, ponedeljak ispunim do zadnjeg njegovog momenta i nekad poželim da dan traje 30 sati. Ponedeljak mi je oduvek nekako bio motivišući, ispunjen bezrazložnim i iritantnim jutarnjim entuzijazmom. Gori je utorak, ni tamo, a ni 'vamo, niti je sredina, a ni početak. Otegne se.

Kada sam sebi dodeliš posao, nijedan dan nije prazan. Ako si baksuz koji aktivno traži posao već pet godina i pri tome nema apsolutno nikakvog uspeha, moraš sam sebe da zaposliš. Za to vreme sedoškoluješ (za ovaj prostor-preškoluješ), prekvalifikuješ, ređaš diplome i sertifikate u fasciklu, samo da bi nekako uleteo negde, nekako, nekada. Zanimaš se i zamajavaš se stvarima, koje voliš i koje znaš da radiš, ali ako ti svakodnevni aerobni trening ne postane lizanje dupeta, kurta i murta te neće kostatovati.

Svi (nešto) samoinicijativno rade, a ako imaš malo sreće i malo više debele veze, možeš da kažeš da si u nečemu uspeo. Volim ovu kreativnu ekspanziju na društvenim mrežama. Crtaj, piši*, stvaraj. Da mogu da promenim nešto kao smrtnik, vrednovala bih sav taj trud kao volontiranje, jer poseduje sve faktore za to. Samoinicijativno je i često bez naknade, iako ponekad ima neku vrstu novčanog podsticaja.

Ne verujem više u ,,radi, radi, isplatiće se''. Ne vidim. Zaista, ne vidim. Da li prvo da odem kod oftamologa ili kod pshijatra, jer ovo slobodno stvaranje, crtanje, pisanje me smešta na granicu ludila.

MM

image source: everygirlblog.com

*pisanje ne predstavlja samo ,,seo sam za tastaturu i krenuo/la da kenjam". Ponovi osnovna gramatička pravila, jer si bez toga samo nepismena persona sa nabudženim samopouzadnjem.

Tri

Dođu ti neki dani u godini, kada se troše pare na koješta. Naročito ako su na snazi majice, koje nikad nisu na prodaju, a na kojima piše sale. Onaj period kada se obleću radnje više puta na dan, vrebajući krpu koja se vukla po Bangladešu i njeno poniženje na realnu vrednost. Daj mi džabe, ako može, al' nikad ne može. Pred sam kraj godine, nivo novca u novčaniku dostigao je istorijski minimum, kažeš neću ništa, smiriš se na 3 dana i onda ajde opet. Minusi, menjačnice, pozajmice, punomoćja, babine penzije, tetke i ostali kreativni vidovi dolaženja do novca su dozvoljeni. Nakon pakla, kako nazivam 31.12., u svom tom oboru koji je prestao da liči na prodavnicu, a nastao je ršum kroz koji je protrčalo krdo veprova, uspevam da pronađem 672. par obuće koji mi je neophodno nepotreban. Cena tri puta manja od početne, formirana još dok sam vukla kilo peska u torbi krajem avgusta, kada sam prvi put spazila komad, valjda, antilopa. Izbor od dve boje i kretenska neodlučnost, dovele su do promene odluke i uzimanja drugog ponuđenog kolorita. Evo, samo još malo i dolazim do poente. Rovarim po policama, a cipele nekako tužno stoje. Jednoj odvaljena peta, drugoj se šav rascvetao. Pronalazim prvu i  to levu i čvrsto je držim, ne bi li mi je slučajno neka pomahnitala jedinka istrgla tu trostruko jeftiniju cipelu. Pronalazim još jednu levu u broju Pepeljugine zle sestre i rovarim za desnom čizmom. Desna čizma ne postoji. Nema. Postoji jedna desna, ali broj veća. Panično pozivam radnicu u ovom brlogu, koja mi sa žaljenjem saopštava da nemaju drugu cipelu, jer je neko verovatno kupio jednu veću, a drugu manju. Slučajno ili namerno? Teške muke se vraćam na prvobitan izbor, onaj što načinih još u avgustu, dok mi se pertla od kupaćeg usecala u vrat. Razmišljala sam tih nekoliko minuta, od rafa do kase, o te tri cipele. Da li će se baciti, da li će neko kupiti sve tri cipele, pa imati jednu rezervnu. Ovu veću može da odnese na proširivanje broja. O, da, sve je moguće u svetu obućarstva, od manje veća, i od  veće manji kalup. Iako sam uložila poslednju nadu poslavši radnicu, ornu za rad, u magacinske odaje, ekspedicija pronalaženja nestale cipele je završena sa njenim još ornijim povratkom. Grafit komad antilopa čeka sunce na ovim papcima, novčanik je u dubokoj komi, cipelarnik na rubu ekspolozije, ali potrebna nepotrebnost je zadovoljna. 

MM

image source: facebook.com

Vaganje empatije

Ništa nas ne dotiče, ako se ne dogodi nama samima, je poruka koja vrišti iz čitanja mnogih, današnjih komentara na mrežama. Nije u tvom pesku – ne opterećuj se, dok se hiljade olovaka noćas drži u vazduhu Pariza. Nezaposleni novinar možda nije relevantan sa svojim postom, na blogu koji niko ne čita, ipak ustaje iz kreveta zarad par redova. Zamisli da imaš posao, zamisli da si baš ti u toj redakciji. Samo zamisli. Sreća je ako nisi, naročito ako živiš ovde gde novinar može biti svako, a onaj ko je novinar radi sve sem posla novinara. U nekom drugom univerzumu, ovaj put u Parizu, satiričnom mediju satrta je satira. Mora ilustracija zatrpavaju news feed-ove, mnogi ih dele. Uvek će se pojaviti oni koji postupke ljudi osporavaju. Upoređivanje prošlih događaja (čitaj: RTS, 1999.), i sličnih situacija stradanja predstavlja najčešći razlog za osudu bilo kog solidarisanja ljudi odavde. Odredi mi kako da se ponašam. Zatucanost per se. Svaku istorijsku činjenicu predodredi svojim osećanjima i vrednovanjima drugih. A u isti Pariz onda otputuješ i kerebečiš se ispred Tornja za Facebook profilnu uz obavezno čekiranje sa Šarl de Gola. Ako neko dođe i ubije nekoga na radnom mestu, da li se ćeš saosećanje da prilagodiš čovečnosti ili patriotizmu?

MM

source: twitter.com

Ekskluzivno

Ekskluzivna irelevantnost

ekskluzivni izveštaj,

ekskluzivni snimak,

ekskluzivan obrt,

ekskluzivna vest,

ekskluzivan video,

ekskluzivne fotografije,

ekskluzivno zavirivanje u špajz,

ekskluzivno manipulisanje,

ekskluzivno izvrtanje,

ekskluzivna laž,

ekskluzivni šund,

ekskluzivna nemarnost,

ekskluzivno narušavanje,

ekskluzivno zataškavanje,

ekskluzivno planiranje,

ekskluzivna nezainteresovanost,

ekskluzivna letargija,

ekskluzivno vređanje inteligencije,

ekskluzivno skakanje po ganglijama,

ekskluzivna otupelost.

MM


source: electronicfresh.com

Kobasice i samoposluga

Ili ćutim ili ne zaklapam. Sredina ne postoji. Mreža za mikroblogovanje, izaziva u meni smeh svakodnevno, dok čitam 160 karaktera mlakih misli, filozofiranja, revolta, potpunih gluposti ili vređanja. Stošezdeset karaktera je malo. Beskonačni elektronski papir je sasvim dovoljan. LOL.

Neko je zadužen za nadgledanje nepravilnosti rada nuklearnog reaktora (U ovom slučaju nije Homer Simpson), a neko da slučajno uvidi nepravilnost pojavljivanja virtuelnih, tekstualnih izjava. Nisu to nepravilnosti, već neka neočekivana sinhronizovanost. Negativno gunđanje se pretvara u pozitivno veličanje određenih proizvoda i lanaca radnji. Samo je bilo pitanje vremena kada će početi iskorišćavanje i jedne i druge strane. Korist i za jedne i za druge. A nama, koje je sramota da prose po internetima, biće jedino žao. Nekome zbog kilo kobasica, nekome zbog paket aranžmana. 

MM

source: facebook.com

Tačka topljenja

Ovaj trenutak, baš sada, e, to je tačka topljenja.

Svi smo proklinjali zimu i onaj vetar, došlo je ovo tzv. leto i više je neka dosadna omorina nego što je vrućina.

Volim vrućinštinu, neka svakog dana bude 47 stepeni. Neka se topi sve i neka se zaglavljuju štikle u asfalt, neka smrde istopljene kese i neka se kotrljaju lubenice. Sve to volim. I kada se slivaju niz guzicu hektolitri znoja i kad mi je kosa mokra, ali samo da omorina nije.

Najveći državni neprijatelj je promaja, moj najveći neprijatelj je omorina.

Osećaj stenčuge na ramenima, pospanosti i besa, kombinuje se u meni od ovog nedefinisanog atmosferskog stanja.

Naravno da u tom bućkurišu besa ima najviše, koji eskalira kada uletim u neklimatizovanu gradsko-saobraćajnu konzervu.

Najžalije mi je što nisam snimila kako jedinka spomenutog prevoza, juri Brankovom, puna autobuskih guma.

Čekam kišu i želim da mi splasne ova omorinska naduvenost oveće babuške, konstantnim stiskanjem refresh-a dok osmatram višesatnu prognozu.

Klima na 16 pa da srdačno dočekam išjas, lumbago, reumu i spondiozu, onako đuture.

Prozor se ne otvara, komarci se grupisali, soba se pretvorila u saunu, omanji uređaji glume grejalice.

Friz umesto kulera za komp, nosim se mišlju, ponovo.

Kad pomislim na leto, zaboravim na omorinu, nekako, pa se iznova nerviram kada se eto tako, zamisli, prosto i neočekivano, pojavi. Je l' to bila kapljica kiše ili piša klima iz šlogiranog creva sa sprata iznad?

MM

source: http://chachaneen.blogspot.com/2011_07_01_archive.html

Nasilna finoća

Neočekivan splet okolnosti nagoni biće da se verbaalno i kodeksno neprihvatljivo ponese prema drugom ili grupi bića. Sve te sumanute psovke i kreativnost u njihovom sklepanju, često su odlika samog pojedinca. Zahvaljujući internetima postaju deo folklora lošeg kolokvijalnog govora. Od malena te driblaju da nije lepo psovati, ali nekad je to jače od tebe. Pokupiš kao sunđer sočnu, psovačku sintagmu, koja je proizvedena baš zbog ustručavanja najdražih roditelja. Nakupi se to usled ustručavanja. I tako se upoznaš sa psovkom, iako ne znaš njenu tačnu konotaciju. Već napomenuh da nije lepo psovati. Nisi prost ako odalamiš koji nedolični epitet u određenom momentu. Neke situacije jednostavno zaslužuju da budu propraćene nekim od poznatih, neuglađenih skupova fonema. Život u poremećenom sistemu vrednosti danas donosi vrsne oratore koji dižu vlastite spomenike po moralnom dnu. Frljamo svim mogućim izmima dok se valjamo u mulju sopstvenoh shvatanja. Prazilukovski elitizam najšire kategorije udružen sa klišeima i frazama u govoru, koji stvara podsmeh umesto otmenosti. Duboki nakloni glupostima koji proističu iz oštrih pera novopečenih pisakarala i pretvaraju se u rekla (da bi) kazala, nailaze na odobravanje samo kod povodljivih sledbenika. Volim to nasilno pribegavanje snobizmu. Komedija u centru tragedije sa eksplozijom na kraju. Veštačka finoća nestaje kada se nađu u specifičnom trenutku. A do tada fantazmični organizam zaliva i gaji uštogljenost. Bolje psovka nego čir. Jebi ga.

MM

image source: www.slacktory.com