Tačka topljenja

Ovaj trenutak, baš sada, e, to je tačka topljenja.

Svi smo proklinjali zimu i onaj vetar, došlo je ovo tzv. leto i više je neka dosadna omorina nego što je vrućina.

Volim vrućinštinu, neka svakog dana bude 47 stepeni. Neka se topi sve i neka se zaglavljuju štikle u asfalt, neka smrde istopljene kese i neka se kotrljaju lubenice. Sve to volim. I kada se slivaju niz guzicu hektolitri znoja i kad mi je kosa mokra, ali samo da omorina nije.

Najveći državni neprijatelj je promaja, moj najveći neprijatelj je omorina.

Osećaj stenčuge na ramenima, pospanosti i besa, kombinuje se u meni od ovog nedefinisanog atmosferskog stanja.

Naravno da u tom bućkurišu besa ima najviše, koji eskalira kada uletim u neklimatizovanu gradsko-saobraćajnu konzervu.

Najžalije mi je što nisam snimila kako jedinka spomenutog prevoza, juri Brankovom, puna autobuskih guma.

Čekam kišu i želim da mi splasne ova omorinska naduvenost oveće babuške, konstantnim stiskanjem refresh-a dok osmatram višesatnu prognozu.

Klima na 16 pa da srdačno dočekam išjas, lumbago, reumu i spondiozu, onako đuture.

Prozor se ne otvara, komarci se grupisali, soba se pretvorila u saunu, omanji uređaji glume grejalice.

Friz umesto kulera za komp, nosim se mišlju, ponovo.

Kad pomislim na leto, zaboravim na omorinu, nekako, pa se iznova nerviram kada se eto tako, zamisli, prosto i neočekivano, pojavi. Je l' to bila kapljica kiše ili piša klima iz šlogiranog creva sa sprata iznad?

MM

source: http://chachaneen.blogspot.com/2011_07_01_archive.html

Aranžman statue

Stisnute stepene koji se kriju iza vetrova i oblaka ne prihvatam kao letnje. Leto nije tu ako nema preko 30. Prijatnost nije rezervisana za ovo godišnje doba. Dok štikla ne upadne u asfalt ili dok ne nagazim gumu koja spaja šine i upadne mi papuča, dok pretrčavam na divljaka ulicu, to nije to. Kada se udaviš u pazušnim autobuskim otrovima, tada znaš da je leto tu. Period kada ideš non stop peške. Bolje biti znojav sam, nego znojav sa još 278 ljudi u užarenoj konzervi. Najkraći period u godini kada imaš dve krpe zalepljene za sebe i lepo je. To je ujedno i najkraći period u godini kada se najviše vežba. Svi se uzurpiraju jer aranžman kreće za dve nedelje, iako su ga uplatili još na sajmu turizma. Koncentracija sagorevača sala se povećava po zatvorenim i otvorenim prostorima, u nadi da će se meseci, bolje reći godine, gutanja industrijski obrađene, najbrže i genetski modifikovane hrane pretvoriti u mermerne delove tela. Vežbaćemo, kolabiraćemo, cedićemo se po pločicama, linoleumima, laminatima, betonima, tartanima. Savest je smirena. Retki su oni koji će po završetku aranžmana ponovo pomeriti kraljevske i odmorne pozadine i nastaviti gde je stao/la dve nedelje pre početka aranžaman. Organizam je srećan i zahvalan što je pokrenut, ali često samo zagolican od njegovog vlasnika. Zdravlje u kesi, u plastičnom šejkeru, časopisi, instagram fit ludilo, sponzori opreme i grebači o istu, kvazi poznati stomaci do kolena motivišu ljude da se uključe u gradske manifestacije zdravog života, a verovatno u životu nije potrčao, je opterećujuće za onoga ko nema naviku da vežba. Telesno leto je cele godine, samo ako jedinka to želi. Retkost. Danas.

MM

image source: 8images.wordpress.com