Ništa nas ne dotiče, ako se ne dogodi nama samima, je poruka koja vrišti iz čitanja mnogih, današnjih komentara na mrežama. Nije u tvom pesku – ne opterećuj se, dok se hiljade olovaka noćas drži u vazduhu Pariza. Nezaposleni novinar možda nije relevantan sa svojim postom, na blogu koji niko ne čita, ipak ustaje iz kreveta zarad par redova. Zamisli da imaš posao, zamisli da si baš ti u toj redakciji. Samo zamisli. Sreća je ako nisi, naročito ako živiš ovde gde novinar može biti svako, a onaj ko je novinar radi sve sem posla novinara. U nekom drugom univerzumu, ovaj put u Parizu, satiričnom mediju satrta je satira. Mora ilustracija zatrpavaju news feed-ove, mnogi ih dele. Uvek će se pojaviti oni koji postupke ljudi osporavaju. Upoređivanje prošlih događaja (čitaj: RTS, 1999.), i sličnih situacija stradanja predstavlja najčešći razlog za osudu bilo kog solidarisanja ljudi odavde. Odredi mi kako da se ponašam. Zatucanost per se. Svaku istorijsku činjenicu predodredi svojim osećanjima i vrednovanjima drugih. A u isti Pariz onda otputuješ i kerebečiš se ispred Tornja za Facebook profilnu uz obavezno čekiranje sa Šarl de Gola. Ako neko dođe i ubije nekoga na radnom mestu, da li se ćeš saosećanje da prilagodiš čovečnosti ili patriotizmu?
MM
source: twitter.com
MM
source: twitter.com
Нема коментара:
Постави коментар