Pakleno krcato!

Mislim da svaki korisnik društvenih mreža poseduje nekog favorita među njima. Sudaranje prepunjenih foto-albuma sa mlakim mislima kako korisnika tako i maznutih citata, refrena, simbola, prožimaju se kroz sve mreže. Danas su posebno zanimljivi ovi posni komentari, statusi, tvitovi i jajogrami. Jedva čekam nedelju, jajne umotvorine će tada zaista kulminirati i onda ćemo biti mirni godinu dana od jajošivdžija. Poseban krug pakla za njih. 

Religiozno-patriotska većina koja dva dana u godini prati običaje, a ostatak godine im se duhovnost svodi na modnu domišljatost u vidu ručno-vratne brojanice. Kupili ih jer im pripala muka negde usput, a kraj puta putokaz (eno, iju, gle) Studenica, Žiča, Sopoćani, ajd' da skoknemo i obnovimo okađene čovorove. Ovi što poste najviše i kukaju, pola dana prespavaju i trebalo bi još pola dana da izdele na nekoliko celina i pozabave se ishranom. Ne, to se pretvorilo u celodnevno kukanje, jao jede mi se ovo jede mi se ono. A kada ih pitaš zbog čega poste, odgovore nemaju. Poseban kruga pakla i za njih.

Interesantna kategorija su propitivači. Si postio/la? Što nisi? Valja se. Farbao/la jaja? Što nisi? Zanimljivo je to. Ne i Ne. Poseban krug pakla i za njih.

Jaja. Svih boja, šara, A,B,S klasa, domaća, ukradena, polupana, nakrivo nasađena. Jaja na sve strane. Mreže su pale od šarača, sjaja slanine i saveta kako najbolje oslikati jaja. Kvantna fizika je ništa u odnosu na perfektno ofarbano jaje. Najlon čarape se skupljaju još od prošle godine. Komšinice se jutros pobiše oko deteline ispred zgrade. Jaje najslikanija namirnica u naredna tri dana. Videh danas šimšir okićen jajima. Nešto kao jajna nova godina. Jaja na sniženju. Poseban krug pakla i za njih.

Postoje i oni koji bez obzira na praznik, ili dan u godini, još uvek ne razlikuju jer i jel. Toliko se drobi o tome po svim mrežama. Svako od nas među prijateljima ima nekog dežurnog naci-gramatičara koji je uvek tu da ispravi grešku, naročito kada je velika koncentracija izjava u pitanju. Dešava se najčešće za vreme praznika. Mada, nikada se ne zna gde i kada će gramatičar da udari. Poseban krug pakla i za jedne i za druge. Ne mogu da dele krug, pa poubijaće se.

Oni koji ne kapiraju reference stvaranja krugova i odakle je sve to krenulo, nego prave krugove, jer su kao načuli  nešto. Poseban krug pakla i za njih.

MM

image source: www.adlip.com/

Kriza identiteta ceđenog soka

U ovom gradu postoji jednocifren broj mesta gde vam neće podvaliti industrijski sok sledeći sa pulpom umesto ceđene pomoirandže. Ah, često ću izabrati voćke u tečnom stanju od bilo kojih čoko/krem/karamel/badem/moka/late/dabldač/ćino smicalica. Iako neke od pomenutih, zaista volim. Voćnih pit stopova je malo, a taj jedan vredan pomena, se preselio sa relativno fensi lokacije, u ulicu u koju nikada ne zalazim. Ne postoji valjan razlog, osim što je to zaista mesto gde se stereotipi gube i postaju istina, bez trunke generalizacije, samo sušta realnost. 

Noge su krenule da otkazuju, a nepce je poželelo tečnu voćku, to je znak da je vreme u posetu oazi, gde plod postaje tečnost. Neočekivanost oaznog preseljenja dovela je do tabananja nizbrdo sve do novog voćkastog kutka. Odbojnost se javila sa saznanjem gde se moj omiljeni kafićni sokovnik nalazi. Apsolutni kontrast u okolini, gde očekuješ kotrljanje silikonskih lopti asfaltom. Bez ikakvog preterivanja, brda i brda plastike, bulevarske mode, očajnih žena, škembavih muškaraca, letećih novčanika, paćota na čičak. 

Istrpeću navednu atmosferu zarad  20 gutljaja i napraviću auto-nogama polukružno i nestati iz stilskog beznađa. 

Interesantno je da, s kim si takav si, u ovom slučaju zaista je uticalo na ovaj simpatični loklačić. 

Nadusanost osoblja, i ne razumem teleći pogledi, zaista su oslikavali suštinu te ulice. Ne očekujem dvorske usluge, očekujem normalnost osobe sa druge strane pulta. Ako želim da razmislim, razmisliću. Coktanje i prevrtanje očima, cupkanje, vrtenje, i gledanje prodorno, ne dolazi u obzir. Koja je tvoja svrha, ako ne umeš da mi odgovoriš na prosto pitanje? Ovo sve bi završilo u knjizi utisaka, da je bila tamo. Ali, simptomatična je pojava da upravo takva dvolična mesta imaju tendenciju da zature svesku sa komentarima. 

Vratiću se ponovo na to mesto, ponovo ću birati napitak, ponovo ću tražiti knjigu utisaka, ali identitet radnje više nikada neće biti isti. Lokacija je često presudna da se digne nos.

To nije jedino mesto gde je nadobudnost glavna esencija. Što si bliže dotičnoj ulici, to je veća šansa da se susretneš sa arogantnošću osoblja bilo kakvog ambijenta. Od samoposluge, do konceptualne radnje, iritantnost je gradacijski poređana.

MM

image source: eatinginbed.com

Flatulencija

Jutro. Period dana kada se sve budi. Priroda divlja, a sa njom i sva bića. Ustajanje. Kafe, čajevi, tople vode sa limunovima, ovsene kaše, hladne banane, jaja i slanina ili ništa. Sve se to bućka, meša, draži, ispunjava, razbuđuje. Postoje i oni koji su sve rituale obavili, a i dalje i spavaju, stojeći. 

Pokušavam da povežem svest i napustim podsvest, sa torbom na ramenu držeći se za dugme kojim poziva lift. Čekam. Tutnji kabina, tandrču punih 36 godina stari lanci. (E, da, srećan ti 37.-i rođendan, zgrado. Želim ti da i dalje budeš tako zagasito siva sa dodacima mahovinski zelene kad pokisneš, da i dalje odolevaš zemljotresima, da nas i dalje iznenađuješ sa najezdama žutih mrava, jer su te ipak na močvaru postavili i da mi i dalje daješ najdivni pogled na grad. Nek je srećan rođendan!!!!) Opali kabina koji put usput o liftno okno, dovoljno da me trgne iz polusna da pomislim, kao da je lift stopedesetsetostpranice, a ne jedanaestospratnice, pa dolazi tri dana. Izgleda da 40-ak sekundi traje previše kada bi da spavaš. 

Stigao je lift, mali, razdrndani, sa 46 slojeva farbe, koja se ponovo ljušti. Otvaram vrata, zatvram vrata, stiskam nulu. Nešto nije u redu. Ulazak u lift je značio i da je mozak registrovao visoku koncentraciju opojnog, jutarnjeg mirisa, koji jelte proizvodi mesto zvano guzica. Ovaj miomirisni kataklizmični atak, bio je dovoljan da digne nekoga iz mrtvih, a samim tim i da se razbudim u potpunosti. Za tih pola minuta, misli koje su se nagomilale išle su od: uhvatiću te i izmasakrikrati, neće te dva forezničarska tima sa fox crime-a sastaviti, do razmišljanja da li su još uvek ispravne one gas maske, koje je su ukućani dobili '79. godine kada su uvežbavali civilnu zaštitu u mesnoj zajednici. Pretvorila sam se u nindžu uz pomoć marame, istrčala iz lifta i išla još tako 500m.

Razumem da je jutro, da te potera, da su jutarnji rituali učinili da svašta protrčava kroz organizam. Ali, najdraži komšija/komšinice, ružu vetrova formiraj na svom spratu ispred lifta. 

Ovo nije bio usamljeni slučaj. Epski smrad, uništitelj ekosistema i farbe lifta, desio se još u nekoliko navrata. Moguće je da se i dalje dešava.

Stepenice su za sada najsigurnije prevozno sredstvo do prizemlja.

MM

image source: wikipedia.org

Uvredi me

Grad u kome živim je specifičan. Sve je veći. Postaje tesan. Pućiće, osećam, kao mehur od deterdženta. Sve je više onih koji ovde žive pet dana u nedelji, koji su otišli, koji se vraćaju kada im dosade neki uređeniji sistemi. Baba kaže: kada bi sve bilo potaman, život ne bi bio zanimljiv. Isto je i sa ljudima, kada bismo svi bili isti, ne bi bilo zanimljivo. Svakim danom sve više verujem u to, a naročito kad me drzne u živac nebitna jedinka koja smatra da je njen stav relevantna premisa. 

U ovoj zemlji se teško živi, i toga smo svesni od malena. Svaka nova generacija ima spoznaju o životnoj teskobi od najranijeg doba. Svrstavam se i dalje u tu mlade i iako stojim na ivici i dalje se borim zajedno sa svojom generacijom da počnemo da živimo od sopstvenog hleba.

Jedna diploma, druga, često i treća nisu dovoljne da se obraduješ jednom mesečno sate rada pretvorene u štrokavu vrednosnu hartiju. Što više dokaza znanja imaš, to imaš manje šansi da postaneš zaposlen/a građanin/ka. 

Kreativnost individue uvek je dolazaila do izražaja. Upravo one besposlene jedinke pokušavaju da tu mogućnost izraze na razne načine. Kreativnost postaje zaposlenje, kratkoročno ili dugoročno, mnogi faktori se tu kolju. 

Društvene mreže su pravo mesto gde na kreativnost može da se nabasa. Publika je velika, a svako će pronaći nešto interesantno za sebe. Jedan od takvih društveno-mrežnih fenomena je i dizajn nakita. 

Konotacija koju posedujem kada izgovorim tu sintagmu jeste u vezi sa plemenitim metalima ili neki gabaritni modni dodaci. Realnost je takva da se ćešće odnosi na šverc đinđuva iz kineskog tržnog centra ili  kopiranje jedinstvenih ideja pojedinaca. 

Uniformisanost i neželja džidža konzumenata sa ovih prostora zasniva se na neeksperimentisanju i otkrivanju svoje jedinstvenosti. Svi želimo isto i svi imamo isto.

Velika većina onih koji se bave ovakvom vrstom rada su najčešće oni koji su nezaposleni.

Ciljna grupa je jako dobra, ali afiniteti potršača se svode na 85% budimo klonirani i 15% želim nešto što nema ceo grad. 

Sa druge strane, prezasićenost upravo ovim sadržajima na društvenim mrežama, počinje da izaziva bes kod pojedinaca, koji nastoje da vređaju te iste na drugim društvenim mrežama. 

Čemu to? - zapitam se ponekad naivno. 

Stoke će uvek biti koji će pljuvati po nečijem radu.

Đinđuva ima mnogo, ali isto tako ima mnogo i šanera, sumanutih stranica koje se preprodaju, a broju gradskih dj-eva je nemoguće ući u trag. Odjednom svi vrte ploče, miksuju svakodnevno i svi su sve suva muzička elita. 

Ako imaš ideju, napravi nešto, uradi nešto, realizuj to, šta god da je. Neko će videti smisao u tome, a neko ne, jer da je drugačije ne bi bilo zanimljivo.

Ogist Roden / Mislilac

MM

image source: AP

pms ,,ostani mršav'' mafini

Došao je i taj period u mesecu. Pms ubija svu živost u ženskom biću. Koža je katastrofalna, a apetit abnormalan. Pojavi se poneka jedinka koja kaže da ne pati od prežderavanja u tom periodu. Laž. Beskrupolozna. Apsolutna. To je onaj period kada jedeš i što voliš  i ono što u životu ne bi pomislila. Kombinacije se razlikuju u zavisnosti od frižidernog kapaciteta i varijeteta namirnica. Kulinarski užasi nastaju za par sekundi, i to nije kliše, to je žena transformisana u mećavu-provaliju-usisivač za prehranu svog hormonalnog napada. Svakog meseca kažem, nećeš vala ovog puta tasmanijski đavo da postaneš vrteći se po kuhinji, nego lepo pribegni alternativi. Hraniš se zdravo (u meni se smeje neki haotični nemir, jer zavisi šta je za koga vizija zdravog, o tome bih morala posebno da se pozabavim, papir će trpeti, makar i ovaj elektronski) pa hajde i tih nekoliko dana budi normalna. Namirnice nisu problem, ali kombinacije su pogubne, barem što se tiče ove što kucka ovo, a i dalje plaća krvavo na rate. Senf i džem, nikakav problem, ali kad utroba jaukne, tada nastaje kolaps. Kuhinja nije mesto zadržavanja, to je samo još jedna prostorija gde se nalazi povrće, voće, riba, voda, bademi, nikakvo kampovanje u njoj ne dolazi u obzir. Rasplinavim se tako i ja jednom u životu i kao napraviću mafine. Sreća je neviđena, uspeli iz prvog, kuhinja nije eksplodirala, ova ženska ponosna. Nov pleh i 12 jama se sijaju i čekaju da ubacim fil za moje pms ostani mršav mafine. Sam naziv ne obećava rapsodiju krema, i lave čokolde u središtu testaste tvorevine. Nema mrvica, i krtih čokoladnih zajebancija na vrhu. Nema tamblerovskih i pinterestovskih fotki, nema ničega od normalnog, feminiziranog mafina. Mafin je smešan. Ovaj mafin  u odnosu na taj stereotipmni, nije atraktivan, načičkan je povrćem, začinima, alternativnim brašnima, zrnevljem, mekinjama i spreman je da postane zamena upravo glupostima koje ti demonski disbalansi u nama traže. Prelep. Pms mafin tura gotova. Ne dimi se ništa. Po ugledu na iskusne korisnike/ce rerni  nož zaboden u sredinu, a na nožu ništa. Gotovi. Osmeh. Alavost u pogledu. Rukavicama vadim 200 stepeni vreo oblak. Jedan veliki probni griz alave stavnovnice Venere instant mafinarke. Jezik opečen na semenku, jer to je (moj) mafin i ukusan je. Prokleto zrno golice je bilo prevruće. Danas, jezik i dalje bridi. Mafina više nema. Pms je i dalje tu. Čekam da se upali crveno. 

MM

Image source: http://www.anjasfood4thought.com

Grebatori

Na početku ću odmah konstatovati, danas se poklonu u zube gleda. Sav taj materijalizam nas je uzeo pod svoje, i sve više nas steže. Ali, donekle smo i sami krivi za takvo stanje. Sitnica više nije dovoljna i svaki poklon se upoređuje sa prethodnim. Ono što si ti poklonio upoređuje sa onim što si dobio i obrnuto.

Svrstaću se u onu manjinu koja ne želi poklon i nekad joj bude neprijatno kada išta dobije. Ali zato volim da poklanjam. I da kupim, i da osmislim, i da napravim, pa onda tek zamotam i dam. Mašna i papir su uvek spremni, ali često drugačiji od onih gotovih, kupljenih, dosadnih, sjajnih, šuškavih, u koje su uvijali čokolade nekad u C marketu. Najodvratniji papir ikada. Celofan. Folija. Šta li je? I dalje postoji, u knjižarama, u vidu dugačkih štapova, na pola, pa urolano, pa zalepljeno seleotejpom, pa onda noktom guliš onaj reckavi početak, pa se taj isti početak pocepa, pa onda opet guliš, pa kad konačno skineš selotejp skine se i boja sa tog metalik celofana i onda na sredini rolne nemaš boju, nego se providi, a tebi treba 3/4 papira. Mašna mora da postoji na poklonu, ona je važnija od poklona. Mašna je tačka. Čudna, od trake, papira, trske, žičana, improvizovana, mašna je tu, makar kada ja zamotavam poklon.

Proces pakovanja je morao da dobije omanji, potpuno nevažan, omaž u ovom tekstu.

Proces pakovanja je nezasluženo ovde.

Proces pakovanja će možda dobiti sopstveni blog post.

Nočekivani obrt nastaje kada odneseš poklon. Postoje ljudi kojima se zaista dopadne dobijena kutija i njen sadržaj, ali ne umeju to da cene. Isto se dešava i sa onim popularnim guru ženskama koje žele saradnju sa svima, jer im utiče na internet saobraćaj. Poklon – saradnja. Sve sama kompetentnost, a osnovna kultura da je prošla pored njih, ne bi je konstatovale. Posebna grupacija (najčešće žena), koje bi dupe prodale na društvenim mrežama, samo da nešto dobiju za džabe. U stanju su da te kuju u zvezde, iako nisi to zaslužio, samo da bi se ogrebale za neki odevni predmet, preždereavanje, ili kućni aparat. U svemu tome jadnost dostižu u menšnovanju po internetima, ali samo ukoliko je u pitanju neki opak brend. Mreže se ore hvalospevima, a najviše klišeima samoproklamovanih novinarki, jer drugačije ne umeju. Svakodnevno se duboko klanjaju pojedincima koji ne vrede, u tolikoj meri da im preti lumbago, išjas, a i spondiloza. Šteta je što relevantnost nemaju, pa sopstveni afinitet i prijateljske veze diktiraju njihove presmešne ode. Postoje izuzeci, ali bagra preovladava. Šteta je što se novonastala zanimanja uzdižu na nivo divljenja glupostima, gde blog vrišti: ,,izvini, drži me za pertle da se dovoljno dobro smestim?''

Načine kombinovanja i uklapanja dotičnih ne bi trebalo osporavati, jer su individualna stvar, ali načine poslovanja bi trebalo prokomentarisati. Najveća glupost je davanje prostora tim personama na određenim skupovima, gde elaboriraju jedan njihv dosadan dan kada su odlučile da kliknu na sign up. Možda je ta odluka za nekoga apsolutna nepoznanica, ali velika većina prisutnih je nadam se svesna gluposti koje slušaju. O da, upravo te ličnosti poklonu u zube itekako gledaju, itekako menjaju mišljenja i nikakvi su preduzetnici. A slučajno dobijene mogućnosti im dozvoljavaju drugačije. Više se ceni ta korejska tekstilna industrija i kineski fejsbuk šverc od jedinstvenog truda i ideje. Nekad je lakše reći ne. U grebatorskom smislu, nikad.

MM

image source: tumblr.com

Februar & Kapitalizam

Salve srca i crvenih nijansi u svakom budžaku grada. Onaj mali odapinje strele u svim pravcima i samo čekam da ga pronađem i u tek otvorenom, tetrapaku jogurta. Izlozi ponovo ispunjeni znakom procentam, ali sitnim slovima dole piše ,,samo za zaljubljene''. To je onaj dan u mesecu februaru kada možeš i džabe kolač da proždrneš, ako povedeš svoju drugu, neću reći bolju, polovinu. Ne, nikada neću prihvatiti tu glupost od praznika, koji je stvoren da se izmame pare za kupovinu medveda i koještarija koje su crvene boje. Ne, niste romantični ako idete na ,,dejt'' na taj izmišljeni dan. Ne, niste interesantni sa statusima u kojima čestitate taj praznik. Ne, nema ničega lepog u tome. Monopolisti trljaju ruke svake godine sve više i svaki put pridaju sve veći značaj. Prezasićnost je dovela i do mrzitelja ovog dana, čak i ako je zaljubljen. Generalizovaću i rećiću da svi ti poklon manijaci, ne kupuju ništa drugoj osobi tokom cele godine, ali naravno to nije tako. Bilo kako bilo, struje su podeljene, na one u kojima kulja bes, i na one euforične. Nešto kao Nova godina u sred februara. To je onaj dan kada sve vrišti od ljubavi. Namerno.

___________________________

February & Capitalism

Too much hearts and red coloured tones in every corner of the town. That little guy is shooting arrows  in every directions. I wait to find him in this yogurt I've just opened. Windows of shops are again filled up with that percent sign, but somewhere in the corner with it is written with small letters that discount only works for couples. That is the day in February when you can even grab a free cake if you bring your other, I won't say better, half with you. No, I'd never accept that stupid holiday, which is made up to take the money from you for fluffy bears and other reddish nonsense. No, you're not romantic if you have a date on that day. No, you're not interesting with all statuses where you greet this holiday. There is no beauty in it. All that glut made a serious number of  Valentine's haters. I'd allowed myself to generalize and say that those gift maniacs buy something for those who love only on that day. But of course it is not like that. Anyway, this day divided people on two side, those who are furious, and those who are euphoric about it. Something like New Year in the middle of the February. That is the day when everything screams from love. On purpose.

MM

image source: facebook.com