Na početku ću odmah
konstatovati, danas se poklonu u zube gleda. Sav taj materijalizam
nas je uzeo pod svoje, i sve više nas steže. Ali, donekle smo i
sami krivi za takvo stanje. Sitnica više nije dovoljna i svaki
poklon se upoređuje sa prethodnim. Ono što si ti poklonio upoređuje
sa onim što si dobio i obrnuto.
Svrstaću se u onu
manjinu koja ne želi poklon i nekad joj bude neprijatno kada išta
dobije. Ali zato volim da poklanjam. I da kupim, i da osmislim, i da
napravim, pa onda tek zamotam i dam. Mašna i papir su uvek spremni,
ali često drugačiji od onih gotovih, kupljenih, dosadnih, sjajnih,
šuškavih, u koje su uvijali čokolade nekad u C marketu.
Najodvratniji papir ikada. Celofan. Folija. Šta li je? I dalje
postoji, u knjižarama, u vidu dugačkih štapova, na pola, pa
urolano, pa zalepljeno seleotejpom, pa onda noktom guliš onaj
reckavi početak, pa se taj isti početak pocepa, pa onda opet guliš,
pa kad konačno skineš selotejp skine se i boja sa tog metalik
celofana i onda na sredini rolne nemaš boju, nego se providi, a tebi
treba 3/4 papira. Mašna mora da postoji na poklonu, ona je važnija
od poklona. Mašna je tačka. Čudna, od trake, papira, trske,
žičana, improvizovana, mašna je tu, makar kada ja zamotavam
poklon.
Proces pakovanja je morao
da dobije omanji, potpuno nevažan, omaž u ovom tekstu.
Proces pakovanja je
nezasluženo ovde.
Proces pakovanja će
možda dobiti sopstveni blog post.
Nočekivani obrt nastaje
kada odneseš poklon. Postoje ljudi kojima se zaista dopadne dobijena
kutija i njen sadržaj, ali ne umeju to da cene. Isto se dešava i sa
onim popularnim guru ženskama koje žele saradnju sa svima,
jer im utiče na internet saobraćaj. Poklon – saradnja. Sve sama
kompetentnost, a osnovna kultura da je prošla pored njih, ne bi je
konstatovale. Posebna grupacija (najčešće žena), koje bi dupe
prodale na društvenim mrežama, samo da nešto dobiju za džabe. U
stanju su da te kuju u zvezde, iako nisi to zaslužio, samo da bi se
ogrebale za neki odevni predmet, preždereavanje, ili kućni aparat.
U svemu tome jadnost dostižu u menšnovanju po internetima,
ali samo ukoliko je u pitanju neki opak brend. Mreže se ore
hvalospevima, a najviše klišeima samoproklamovanih novinarki, jer
drugačije ne umeju. Svakodnevno se duboko klanjaju pojedincima koji
ne vrede, u tolikoj meri da im preti lumbago, išjas, a i spondiloza.
Šteta je što relevantnost nemaju, pa sopstveni afinitet i
prijateljske veze diktiraju njihove presmešne ode. Postoje izuzeci,
ali bagra preovladava. Šteta je što se novonastala zanimanja uzdižu
na nivo divljenja glupostima, gde blog vrišti: ,,izvini, drži me za
pertle da se dovoljno dobro smestim?''
Načine kombinovanja i
uklapanja dotičnih ne bi trebalo osporavati, jer su
individualna stvar, ali načine poslovanja bi trebalo
prokomentarisati. Najveća glupost je davanje prostora tim personama
na određenim skupovima, gde elaboriraju jedan njihv dosadan dan kada
su odlučile da kliknu na sign up. Možda je ta odluka za nekoga
apsolutna nepoznanica, ali velika većina prisutnih je nadam se
svesna gluposti koje slušaju. O da, upravo te ličnosti poklonu u
zube itekako gledaju, itekako menjaju mišljenja i nikakvi su
preduzetnici. A slučajno dobijene mogućnosti im dozvoljavaju
drugačije. Više se ceni ta korejska tekstilna industrija i kineski
fejsbuk šverc od jedinstvenog truda i ideje. Nekad je lakše reći
ne. U grebatorskom smislu, nikad.
MM
image source: tumblr.com
