Ovaj trenutak, baš sada, e, to je
tačka topljenja.
Svi smo proklinjali zimu i onaj vetar,
došlo je ovo tzv. leto i više je neka dosadna omorina nego što je
vrućina.
Volim vrućinštinu, neka svakog dana
bude 47 stepeni. Neka se topi sve i neka se zaglavljuju štikle u
asfalt, neka smrde istopljene kese i neka se kotrljaju lubenice. Sve
to volim. I kada se slivaju niz guzicu hektolitri znoja i kad mi je
kosa mokra, ali samo da omorina nije.
Najveći državni neprijatelj je
promaja, moj najveći neprijatelj je omorina.
Osećaj stenčuge na ramenima,
pospanosti i besa, kombinuje se u meni od ovog nedefinisanog
atmosferskog stanja.
Naravno da u tom bućkurišu besa ima
najviše, koji eskalira kada uletim u neklimatizovanu
gradsko-saobraćajnu konzervu.
Najžalije mi je što nisam snimila
kako jedinka spomenutog prevoza, juri Brankovom, puna autobuskih
guma.
Čekam kišu i želim da mi splasne ova
omorinska naduvenost oveće babuške, konstantnim stiskanjem
refresh-a dok osmatram višesatnu prognozu.
Klima na 16 pa da srdačno dočekam
išjas, lumbago, reumu i spondiozu, onako đuture.
Prozor se ne otvara, komarci se
grupisali, soba se pretvorila u saunu, omanji uređaji glume
grejalice.
Friz umesto kulera za komp, nosim se
mišlju, ponovo.
Kad pomislim na leto, zaboravim na
omorinu, nekako, pa se iznova nerviram kada se eto tako, zamisli,
prosto i neočekivano, pojavi. Je l' to bila kapljica kiše ili piša
klima iz šlogiranog creva sa sprata iznad?
MM
source: http://chachaneen.blogspot.com/2011_07_01_archive.html
